A ne. Neću pocijepati naše slike, baciti tvoje poklone. Neću, ne zato što mi je teško da se razdvojim od jednog dijela tebe nego što sam postala dovoljno jaka da pokažem zube prošlosti. Dovoljno hrabra da ih gledam samo kao dekoraciju u mojoj sobi. Gotovo je, mili moj.

Pobijedila sam.

Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, on

Ako nekim čudom doživite tu sreću da nađete onog pravog, ne ispuštajte ga. Zato što sledeću priliku nećete dobiti. Srodne duše su kao autobusi, sledeći će naići za nekoliko minuta, ali taj neće biti onaj pravi. Jer kada bi postojala gomila takvih, onda se oni ne bi zvali 'pravi' nego 'krivi' ili 'promašeni' ili tako nekako. Takav je bio moj slučaj, ali zato što sam imala sreću. Našla sam onog pravog, ali sam ga izgubila. Uprskala sam stvar, ili je on uprskao stvar. Nebitno. Detalji ionako nisu važni.

Znaš da ja imam dovoljno strpljenja da ostanem s tobom, ali i dovoljno snage da odem kad mi dosadi da budem tvoja lutka. Zato, budi muškarac i otiđi prvi. Žalit ćeš, ima vremena.

A bila je ona lijepa, ali bilo je ljepših. Posebna jeste, u to sam siguran. Postojao je u njoj neki magnet koji je privlačio te muškarce, nijedan joj nije odolio, svaki bi je zavolio, ali muško ko' muško misli '' za mene nema tuge '' e ona ga je naučila i na to, slomila bi svakog. Bilo je nešto u njoj prokleto, neki veliki ožiljci dok se svetila tako muškom rodu. Gdje je nevolja tu su i muškraci, uvijek je tako bilo i ostalo. A ona je bila nevolja, i to kakva nevolja.

Naglo joj je oduzet njen mali kutak svemira, tek kad ga je izgubila shvatila je koliko je on ustvari bio velik.. Istina, nije ga znala sačuvati, a htjela je, Bog zna koliko je htjela..

Odustajem. Obećavam ti, dižem ruke od tebe i borbe za nešto nedostižno. Uključila sam razum i on me tjera da te ostavim po strani. A srce... Srce je nebitno, ono će se ionako tebi uvijek nadati. I uvijek, baš uvijek te čekati. Kad poželiš da me imaš, imat ćeš me, ne zaboravi to. Razum ću poslati na spavanje.

Ne brini, neću vise biti tu kao i obično. Želio si da odem, eh pa dragi, želje ti se ostvaruju.

Hoću li ikada više sresti nekog poput njega ? -pitala sam se, a onda je neki tihi glasić sapnuo mi na uho : "Ne mila, takav dođe samo jednom. Ili ga zadrziš zauvijek ili ga izgubiš zauvijek".

- Ti si jedina od svih koja dođe kada treba, ti si sune moga neba, tebi mogu reći sve. Ti si jedina od svih koja tajne moja čuva.

btw: napokon su došli oni sunčani dani, poželjela sam nabiti cvike i izaći iz kuće, bez šminke, i bez ikakvih opterećenja :D

Znam ja da imaš svaku koju poželiš. Pa si i mene svrstao među sve njih.
Ali nemoj zaboraviti, dragi. Imaš svaku od njih privremeno, i svačiji si pomalo.
A ja imam nekog ko je samo moj.. U tome je razlika.

Ali za prave stvari nikad nije kasno. Ostavljam te.

Možda je napokon shvatio da mu trebaš, da ne ide dalje bez tebe. Možda je odlučio da ti priđe, kaže ti par lijepih riječi. Znam, reći ćeš da ne trebaš njegove lažne riječi, da ti treba puno više od neispunjenih obećanjanja, proplakanih noći, reći ćeš da zaslužuješ puno više, da nisi kao ostale. I upravu si. Ali i sama znaš da nećeš moći izdržati, da će neki glas u tebi reći da je možda došlo vaše vrijeme, da ste odrasli, da će se mnoge stvari promijeniti. I sama znaš da ćeš se prevariti Bog-zna-koji put. Ne, draga, on se neće promijeniti. Nije spreman da se promijeni, da se odrekne svog muškog ega radi ljubavi. Radije će izabrati neku prolaznicu kojoj ne zna ni ime..

Davno sam se zaklela da u svoj život neću pustiti muškarca koji ne bira. Mogla bih oprostiti čak i da poželiš drugu, ali to što si svačiji, neću nikad.

Posljednji put ju je gledao u oči. Šutio je. Iako je imala štošta da kaže, da pokuša barem još jednom, i ona je šutila. Riječi jednostavno nisu mogle da se spoje u jednu cjelinu, pokušavala je, ali đavo u njoj je bio jači. Kao i uvijek. Samo Bog zna koliko je puta zažalila zbog toga. Koliko su puta oboje zažalili zbog riječi koje su uputili jedno drugom, zbog stvari koje su uradili, nepromišljeno i nezrelo. Samo su radili protiv sebe, uništili u par trenutaka ono za šta su mjesecima živjeli i umirali. Ali opet, na kraju riječi izblijede, greške se zaborave. Ostanu samo praznina, i kajanje. A oboje su znali da je s tim teško zaspati.

EKG mi je loš, valjda zato što si mi ti tako dobar.

Nismo mi nikad bili nesretni, koliko smo sami sebi naštetili. Ti sa njom, ja sa njim. I šta imamo sad? Ljubav, sreću, podršku... Ti imaš nju, ja njega. Ali zašto nam onda baš uvijek misli idu jedno drugom? A rekli su mi: "Ako je strast, proći će. Ako ne prođe, ljubav je."
I nije prošlo...

Bože, kako sam samo volio njenu kosu. Provlačio sam prste kroz nju i pleo joj najružnije pletenice na svijetu. Tad sam joj ukrao srce i crvenu gumicu za kosu, nikad joj nisam vratio nijedno od to dvoje.

Znao sam da ne postoji savršena žena, al' ona je bila opasno blizu mog pojma takve bajke. A nisam navikao da verujem u takvo što... Zato sam i pustio da ode od mene, nekom drugom princu koji se ne boji uživo videti svoj san.